Други називи: бели бор, дивљи бор, шумски бор.
Станиште: бели бор распрострањен је по целој Европи, а код нас расте у планинским областима нарочито на висинама изнад 900 метара, на планинама Маљен, Повлен, Златибор, Тара.. Често образује шуме са црним бором. Ова врста заједнице јединствена је у Европи и налази се само у западној Србији и источној и централној Босни, иначе саставни је део мешовитих шумских заједница.
Опис биљке: бели бор има стабло које може нарасти више од 30 метара и доживети старост до 200 година. Корен белог бора је развијен и продире дубоко у тло. Док је млађи, његове гране и дебло покривени су смеђе-црвенкастом кором која после постаје сиво-браон. Крошња је разређена и код одраслих примерака у горњој трећини стабла. Иглице белог бора састављене су у чуперцима по две заједно, дуге су 5 до 6 цм, широке 2мм, а боја им је сиво-зелена. Цветови су једнодомни. Шишарке су коничне, зашиљене, дугачке 3-6 цм.
Лековити део биљке: за лек се употребљавају млади изданци и иглице. Иглице бора, као и све иглице четинара, ваља употребљавати, непосредно након брања, јер се витамин Ц губи сушењем, тако да иглице које се осушене чувају више од годину дана потпуно изгубе своја лековита својства. Користи се смола скупљена са дрвета, као и младе шишарке.
Примена: млади изданци бора користе се у лечењу заосталог секрета у дисајним органима, промуклости, кашља, лаганијег бронхитиса, за инхалацију. Такође имају примену у лечењу астме и у лечењу реуматских болести и гихта.