Други називи: дренак, дренка, дреновина, дрењ, дријен, дријенак, дриновина, румени дрен, тврди дријен, црвени дријенак. Плод дрена народ назива: дренка, дрењина, дрењка, дрењула.
Станиште: . Широко је распрострањен, а највише по сувим, сунчаним и каменитим странама светлих листопадних шума заједно с другим грмљем и шибљем . Задовољава се и плитким земљиштем.

Опис биљке: Дрен је ниско дрво,  до 10 м висине, са заобљеном густом крошњом које може личити на грм. Младе гранчице су зеленкасто-браон са длачицама. Листови су наспрамни, јајасти, са дугачким врховима. Цветови су четворочлани,  жути. Јављају се рано, пре листања, сакупљени у штитасте цвасти. Плодови су тамноцрвени, слатко-киселкастог укуса.

Лековити део биљке: Лист, плод, цвет, кора и сушене семенке.

Примена:  Танини и пектини повољно делују на слузницу црева, због чега се сок, пекмез, чај и други производи од зрелих дрењина дају као врло пријатан лек за лечење пролива и других обољења органа за варење. Садрже велику количину природног шећера, органске киселине, пектина, танина и изузетно много витамина Ц. У дрењинама има двоструко више аскорбинске киселине него у поморанџи. Плодови се једу у свежем стању, замрзавају се, суше или прерађују у пекмез, мармеладу, слатко, компот, воћни сок. Сличног је дејства и кора. Такође, корисно је гајити га у близини пчелињака.

Станиште: Гаји се у парковима због своје лепоте. Иначе потиче из Персије и  распрострањен је у највећем делу Европе. Може да доживи преко 200 година. .

Опис биљке: дивљи кестен може имати висину до 40 метара. Има велику, густу крошњу са прстенастим листовима који се састоје углавном од седам лисака, двоструко назубљених, састављених у дну као шака. У пролеће развијају се велики , усправни, симетрични цветови у бојама које иду од бело- жуте до ружичасто пегаве. Плод је бодљикав зелени омотач у којем се налазе  1 -2 врло велике сјајно-смедја плода са светлијом тачком. Употребљава се за израду великог броја препарата који помажу код прширених вена, хемороида..Иако су му сви делови неотровни, не користи се за људску исхрану већ само за исхрану животиња.
Плод дивљег кестена користи се за добијање скроба из којег се издваја алкохол и млечна киселина. Сапонин изолован из плода може се користити за прање , негу косе, за пенушаве растворе у апаратима за гашење пожара – као емулгатор. У свим деловима биљке која се користи, најделотворнији и лековити је управо сапонин који лечи од кожних болести.Уље ( Oleum Hipopocastani ) које се добија екстракцијом из ољуштеног семена, односно из његове кошуљице, или као споредан продукт приликом производње скроба или алкохола из семена, користи се у сапунској индустрији.,

Лековити део биљке: за лек се скупљају у пролеће пупољци и цветови, а у јесен семенке-кестени

Примена: Цветови дивљег кестена добро су средство против реуматичних болова, гихта и неуралгија. Плод дивљег кестена користи се у лечењу шуљева и повећане простате. Екстракт дивљег кестена утиче на смањење симптома који се јављају код обољења вена, као што су: проширене вене, бол, умор, оток ногу, едем. Компонента дивљег кестена, есцин, сматра се одговорном за већину дејстава на стабилизацију зидова венских крвних судова, а самим тим и за смањење отока и бола. Дивљи кестен смирује упалне процесе, повећава чврстину крвних судова, појачава отпор венских капилара и смањује пропустљивост за течност, на тај начин смањује се оптерећење венских крвних судова и оток.

Други називи: краљевска свећа, белоперка, вучији реп.

Станиште: расте по сунцаним каменитим брежуљцима, шумским пропланцима, ливадама, како на песковитом тако и на камениту тлу.
Опис биљке: дивизма је двогодишња биљка. Стабљика јој је висока од метар и по, усправна је, тврда и покривена густим вунастим длакама. Листови су крупни и дебели, дугуљасто јајасти. Листови при дну стабљике имају петељку и већи су, док су они на стабљици мањи и без петељке. Цветови се налазе у горњем делу стабљике и образују форму класа, жуте су боје с белим или црвенкастим вунастим прашницима.

Лековити део биљке: за лек се скупљају цветови и листови у време цватње, или корен у пролеће.

Примена: Један је од најбољих природних лекова. Свежи листови користе се за припремање облога са медом за отеклине, хемороиде и лишајеве. Ова биљка помаже код екцема и кожних обољења. У виду чаја, облога, тинктура и уља помаже код упала плућа, промуклости, кашља, бронхитиса и заосталок секрета и плућима. Чај се препоручује код нервозе. Тек убрани цветови имају нешто непријатнији мирис, али након сушења добијају медну ноту. Уље од дивизме је средство за мазање код инфекција ока, хемороида и за масажу код реуме и костобоље.

Други називи: дивља љубичица, шарена љубичица, маћуха, сиротица.

Станиште: веома је распрострањена као коров у виноградима на пашњацима и њивама, како у ниским тако и у планинским пределима.

Опис биљке: Дан и ноћ може бити једногодишња  или вишегодишња зељаста биљка са шупљом и полеглом стабљиком која је на пресеку угласта. Стабљика је разграњена. Листови су на дугачкој петељци срцастог до јајастог облика, са видљивим залиском. Налазе се насупрот једни других. Цветови израстају из пазуха листова, појединачни су, на дугачким дршкама са разнобојним круничним листићима – горњи су тамније, а бочни светлије љубичасти док је доњи беложућкаст (лат. tricolor = тробојна). Цветови мањи жуто-бели, или нешто већи љубичасто жуто бели.

Лековити део биљке: за лек се употребљава надземни део процветале биљке, и то само од дивље, пољске врсте. Гајене љубичице разних боја не беру се у лековите сврхе.

Примена: Веома је цењена као лек код свих врсти кожних осипа и дерматитиса. Због присуства салицилне киселине користи се споља код псоријазе, екцема, краста, влажног кожног осипа, бубуљица, сврбежа коже и др. Такође чисти крв, умирује болове и поспешује излуцивање мокраће и зноја. Препоручује се као помоћ у лечењу гихта и реуматизма, закречења вена, разних крвних болести, болести мокраћних органа. Има своју примену код катара дисајних органа па је чест састојак сирупа за искашљавање.

Користи се у облику тинктуре, чаја, сирупа, облога и течности за испирање. Код повећаних доза и употребе дуже месец дана може да се јаве стомачни проблеми.

БОКВИЦА ЖЕНСКА – Plantago major

Други називи: паскавица, питома боквица, широки трпутац, велика боквица, буквица.

Станиште: боквица женска има распрострањено станиште па се може наћи свуда, на запуштеним ливадама, пустим земљиштима, стазама и путевима, али и у влажним низијама до високих планинских делова.
Опис биљке: приземни листови боквице женске сложени су у облику розете, широког су јајоликог облика, на рубовима делимично или свеколико назубљени. На голим листовима истиче се углавном 7 проводних жила. Цвет је усправан а цветни клас је дугуљасто-ваљкаст.

Лековити део биљке: за лек се беру само листови.

Примена: користи се као средство за лечење рана и чирева јер сузбија упале. Исто као боквица мушка, користи се као лек против кашља и за растварање слузи, иако се у томе даје више предности мушкој боквици. Користи се у лечењу болести мокраћног мехура, чирева на желуцу и цревима.Свеже згњечено лишће, сок од свежег лишћа и облога од листова користи се за исте болести као и мушка боквица. Сваку рану или одеротину боквица успешно може да зацели и то тако што се на озлеђену кожу стави изгњечена боквица или кане њен сок и прекрије газом. Боквица је лек избора против уједа комараца и других инсеката. Народни лекари саветују да се на место уједа боквица изгњечи а затим утрља, тако да кожа од сока благо позелени. Свраб ће нестати за минут до два, а оток до сутрадан. Исто се односи и на свраб и одеротину од мачијих канџи. За проблеме са несаницом најбоље је пити чај од боквице током дана и  пре спавања.

Осим мушке и женске боквице које су по лековитим својствима најдоминантније, у природи постоји још двадесетак врста које могу да се користе. Све врсте боквица садрже хетерозиде, аукубозиде и ензиме инвертазе, емулзине, тирозиназе и коагулазе. У њиховим листовима има око 4 одсто танина, пектина, лимунове киселине, витамина Ц, сапонизида и фитонцида. Семе садржи слуз, масно уље, беланчевине и шећер.

Јела од боквице такође имају лековита својства. Благотворно делују код чира на дванаестопалачном цреву, гастритиса, регулишу хемоглобин, побољшавају апетит, али и расположење. Може се користити као салата или као дресинг.

БОКВИЦА МУШКА – plantago lanceolata

Други називи: коњска ребра, мала боквица, концула, жиловлак.

Станиште: Може се наћи на ливадама, светлим прозрачним шумама, од низијских до планинских крајева.

Опис биљке: Према облику листова разликују се женска или широколисна боквица   и мушка , усколисна боквица. У медицини се више цени мушка боквица. То је биљка с приземним, уским, сулицастим, голим и жилавим листовима. На листовима је наглашено 3 до 5 проводних жила. Цветна стапка је без листова, угласта и усправна, а завршава зелено-смеђим цветним класом. Плод је двосемени тоболац. ,

Лековити део биљке: за лек се скупљају корен, листови пре цватње, а семе након зрења.

Примена: Мушка боквица садржи многе лековите материје које јој дају способност у лечењу свих обољења органа за дисање, астме, кашља, и вишка секрета у плућима.
За лек се највисше користи лист против плућних болести и женских болести..
Боквица је посебно погодна за децу јер јој је сок укусан, нарочито када се заслади медом.
Чај од листова боквице треба пити што је могуће топлији. Свеже згњечено лишће слузжи као облог који се ставља на место убода инсекта или чак уједа змије. такође се стављају облози код врућих отеклина и рана које тешко зарастају јер зауставља крварење и убрзава зарастање; спречава упалу и ублажава бол. Облог од лишћа прија уморним ногама.

Други називи: ангелика, анђеоски коријен, анђеоско дрво, кравојац, дивља пиревина, сириш, шивиз.

Станиште: Распрострањена је на планинском подручју, углавном на висинама од 1500 до 2500 метара

Опис биљке: ангелика је биљка из породице штитарица, у коју спадају, између осталих, и ким и мирођија којој је и налик. Достиже висину до 2 м. Двогодишња је биљка. Стабљика је округла, уздужно браздаста, шупља и плавичасте нијансе, разграната само на горњим деловима. Листови су велики, двоструко и троструко раздељени и на крајевима назубљени. Цвет је штитаст са зеленкастим и жућкастобелим цветићима. Огранци штица имају кратке, чекињасте заштитне листиће. Корен је црвенкастосмеђе боје. Мирис корена је јако ароматичан, укус сладуњав у почетку па прелази у опор. Слична јој је сродна врста Angelica archangelica.
Обе су лековите осим што се Angelica Archangelica од Angelica Silvestris разликује по изразитој ароматичности и скоро кугластим, зракастим штитовима. Нарасте у висину 2-3 м, а доњи листови су јој 60-90 цм дугачки. Корен садржи етерично уље, киселине валеријане и ангелике, и јабучну киселину.

Лековити део биљке: цела биљка

Употреба: Ангелика је једна од најстаријих лековитих биљака, која до данас није изгубила на вредности. Назив, анђеоски или свети корен добила је за време куге у Европи, где су се људи лечили управо овом биљком.
Чај од листова ангелике греје желудац и чисти крв. У мешавини с другим биљкама излучује отровне супстанце из крви, желуца и црева, па отклања надимање, дизентерију, грчеве и болове у стомаку, шуљеве (хемороиде), а исто тако, веома је користан у лечењу кожних болести и осипа. Добро делује на желудац јер поспешује излучивање сокова за варење. Ангелика првенствено повећава апетит, па је у саставу многих желучаних чајева.
Чај који ми користимо је састављен од 1/3 ангелике, 1/3 траве иве (Тeucrium montanum), и 1/3 дивље нане (Mentha arvensis). Прелије се са кључалом водом и остави поклопљено 5 минута. Пије се током дана по 1 шољица у гутљајима.

Други називи: бели бор, дивљи бор, шумски бор.

Станиште: бели бор распрострањен је по целој Европи, а код нас расте у планинским областима нарочито на висинама изнад 900 метара, на планинама Маљен, Повлен, Златибор, Тара.. Често образује шуме са црним бором. Ова врста заједнице јединствена је у Европи и налази се само у западној Србији и источној и централној Босни, иначе саставни је део мешовитих шумских заједница.

Опис биљке: бели бор има стабло које може нарасти више од 30 метара и доживети старост до 200 година. Корен белог бора је развијен и продире дубоко у тло. Док је млађи, његове гране и дебло покривени су смеђе-црвенкастом кором која после постаје сиво-браон. Крошња је разређена и код одраслих примерака у горњој трећини стабла. Иглице белог бора састављене су у чуперцима по две заједно, дуге су 5 до 6 цм, широке 2мм, а боја им је сиво-зелена. Цветови су једнодомни. Шишарке су коничне, зашиљене, дугачке 3-6 цм.

Лековити део биљке: за лек се употребљавају млади изданци и иглице. Иглице бора, као и све иглице четинара, ваља употребљавати, непосредно након брања, јер се витамин Ц губи сушењем, тако да иглице које се осушене чувају више од годину дана потпуно изгубе своја лековита својства. Користи се смола скупљена са дрвета, као и младе шишарке.
Примена: млади изданци бора користе се у лечењу заосталог секрета у дисајним органима, промуклости, кашља, лаганијег бронхитиса, за инхалацију. Такође имају примену у лечењу астме и у лечењу реуматских болести и гихта.

Кантарионово уље има антибактеријско и антиупално дејство и као такво помаже у санирању последица присуства штетних микроорганизама и смирује упалне процесе па има широкупримену и у спољној и у унутрашњој употреби.
Користи се за ублажавање и помоћ при лечењу слузокоже тако што се директно наноси на оболело место. Може се наносити газом или мазањем.У случају вагиналних инфекција и хемороида такође је од велике помоћи при лечењу.
Код болова у мишићима и стопалима, и проширених вена мазати оболела подручја како би се опустили нервни завршеци и отклонио бол.
Ово уље има велику примену и у естетици јер помаже обнављање коже, смиривање упалних процеса на кожи, акни, бубуљица, херпеса, бржем зарастању ожиљака. Такође се користи за сјанију и лепшу косу масажом корена, али помаже и код перути или претерано масне коже јер храни и негује њен корен и успорава и смањује машћење, поспешује прокрвљеност и помаже елиминацији перути. Може се користити и као уље за негу тела.
Оно што је битно знати код употребе уља је да се третирано место не сме излагати сунцу пар сати како се не би појавиле флеке на кожи. Такође, уколико узимате седативе, потребна је консултација са лекаром јер кантарион има благо седативно дејство па може утицати на сам лек.

Ова биљка позната по свом изгледу није прво што нам падне на памет када помислимо на храну и нутритивне вредности, ипак, у поређењу са наранџом, она садржи 25% виже гвожђа, 20-40% више витамина Ц, 25% више калцијума и 25 пута више витамина А.
Дивља ружа је један од најконцентрованијих извора витамина Ц, уз додатак витамина А, Д и Е као и антиоксиданса флавоноида. Током Другог Светског рата користили су је војници управо због ових витамина.
Плод ове биљке широко се примењује као природни лек за респираторне проблеме, код прехлада, астме, хроничног кашља па чак и код цурења носа. Присуство витамина Ц и минерала помаже да се ојача имунолошки систем и скрати време трајања прехладе. Екстракт ове биљке у тинктурама или есенцијама нуди погоднију алтренативу чајевима, као додатак исхрани током зимским месеци када имунитет слаби.
Популарна у нези коже јер се сматра да убрзава зарастање и смирује иритације. Управо велика количина витамина Ц помаже телу да ствара колаген и доприноси регенерацији ћелија коже. Киселине дивље руже помажу подмлађивању и стварању глатке коже младалачког изгледа, па је популаран састојак препарата за освежавање и подмлађивање коже. Тинктура од дивље руже показала се ефикасном код поболшања ожиљака од псоријатичних промена и мрља на кожи. Висок садржај бифлавоноида помаже одржавање капилара здравима кроз цело тело, и добар је додатак уколико сте на режиму дијете уз режим лепоте.
Витамин Ц је потребан организму као антиоксидант. Киселина из ове биљке неопходна је организму за везивна ткива, па се сматра да она помаже и код болова у зглобовима и артритиса.

Изрека: „Трава ива од мртва прави жива“ можда најбоље описује народно веровање у лековитост ове планинске билљке. Иако мање позната широј јавности, у планинским крајевима ово је једна од најпоузданијих биљака за коју се верује да лечи све теже болести, помаже физички и ментални опоравак након дуге болести и тешке исцрпљености.

Трава ива у свом саставу има горке супстанце, танин, метанол, петролејски етер, хлороформ, етилни ацетат, 1-бутанол, изузетно је горког и опорог укуса, а у народној медицини користи се за лечење многобројних болести, пре свега крвотока јер чисти крв, пробавних и дисајних органа. Улази у састав капи за побољшање циркулације, код проширених вена и отклањање осећаја тежине у ногама.

Због горких супстанци помаже код болести желуца, олакшава надутост, уништава штетне микроорганизме и одстрањује штетне наслаге у цревима и шелудцу, регулише пробаву и избацује вишак течности из организма.

Често је препоручују за јачање имунитета, код прехлада и свих врста грознице а одличан је избор за људе који су изложени јаком стресу. Према новим истраживањима, ниво антиоксиданкса у чају подједнака је оном у гинку и зеленом чају, познатим по изванредној лековитости